Postoji taj trenutak – obično negde između druge kafe i dvadeset i petog mejla – kada se setim da imam dušu.
Ne onako poetski, nego doslovno. Dok telo sedi ispred ekrana, unutra neko diše sporije. I kao da pita: ”Hej, kako si? Jesi li još tu?”

Dugo sam živela kao da moram da biram. Da li ću biti emotivna i nežna ili produktivna i uspešna. Rak i Jarac u meni su vodili hladni rat. S jedne strane, jedan je želeo više vremena sa sobom i s partnerom, dok je drugi pravio spiskove i rokove i želeo da isporuči Excel tabelu na vreme. Zato mi je trebalo vremena da shvatim nešto važno – balans se ne pronalazi, on se stvara.

Duša ne zna za deadline. To znači da posao ne mora da bude zona bez duše.
Naprotiv, naučila sam da mogu raditi s ljubavlju. Plan rada može imati ritam daha.
I ne moram da dokazujem da vredim time koliko sam umorna na kraju dana.

Danas mi je duhovna praksa jednostavna i vođena idejom da ne prevarim sebe u sitnicama.

Na primer, naučila sam da kažem ne kada moje telo već šapuće ”ne mogu više”.

Ne tražim znakove na nebu, nego pauzu između dve poruke.

Takođe, više ne tražim smisao samo na odmoru ili retreatu, jer ga mogu naći i u tišini pre nego što otvorim laptop.

I ako nekada kasnim sa rokovima – možda je to samo zato što biram da prvo stignem do sebe.

Možda je to odrasla duhovnost – kada ne bežiš iz života, već ga ponovo osećaš celim srcem.
I kad shvatiš da tvoja vrednost nije u onome što uradiš, već u načinu na koji to uradiš.

Prisutna. Sa ljubavlju. Sa sobom.

Možeš biti i uspešna i hrabra i nežna u isto vreme.