Postoje dani kada stvarnost jednostavno ne prija.
Kada su ponedeljci kazna, kada te TO DO liste pritiskaju, kada su očekivanja prevelika, a ti bi najradije ostavila sve i otišla u neki drugi svet — gde su ljudi mirniji, a dani mekši.
Znam taj poriv.

Kada bi postalo previše, bežala sam. Bežala sam u knjige o svesti, u meditacije, u razgovore o energijama, u snove o boljem sutra. Mislila sam da duhovnost stanuje na terapiji, u ritritovima, kursevima, u kristalima i tihim prostorima gde sve miriše na sandalovinu. I sve to je delovalo kao da napredujem — ali zapravo sam samo elegantno izbegavala sadašnji trenutak. A stvarnost me je uvek strpljivo čekala – tamo gde sam je ostavila. Neproživljena. Zamaskirana.

Tek kad sam prestala da bežim, shvatila sam nešto jednostavno – život ne boli zato što je surov, nego zato što ga odbijam. Kao dete koje ne želi da proguta lek, jer se plaši, iako će mu pomoći.

Tu, u toj težini, u toj sirovosti svakodnevice — krije se ono što zovemo duhovni rast. Ne u bežanju iz stvarnosti, već u njenom prihvatanju.

Prestala sam da se krijem iza duhovnih reči i ideja. Počela sam da ih primenjujem. Ne savršeno. Ne uz rituale od sat vremena. Već tako što sam nalazila vreme za sebe, za dah, za istinu. Nisam tražila utehu u višim sferama kad me zaboli donji deo leđa od sedenja. Radije se istegnem, protegnem, popijem vodu i pogledam kroz prozor. To je bio moj ritual prisustva.

Jer stvarnost nije protiv mene.
Ona samo traži da priznam sebi da je nekad haotična, neuredna, bučna — ali živa.
A ja sam došla da budem živa, ne da pobegnem. I to je bio kraj mog bega – kada sam osetila da me mir ne čeka negde daleko, nego baš ovde, u trenutku koji dišem.

Kako da i ti prestaneš da živiš beg od stvarnosti?

1. Primeti gde bežiš.
Ne osuđuj sebe, samo posmatraj. Kada posegneš za telefonom bez razloga, kada preuveličavaš planove o sutra, kada izbegavaš tišinu — to su male kapije bekstva.
Svaki put kada to primetiš, već se vraćaš sebi.

2. Stvori mikrotrenutke prisutnosti.
Ne moraš da menjaš ceo dan. Počni od sitnica:
pi kafu bez telefona, tri puta udahni pre nego što otvoriš mejl, oseti vodu na rukama dok pereš sudove.
Prisutnost se ne gradi meditacijom od sat vremena, nego minutom iskrenosti.

3. Reci sebi istinu.
Umesto da analiziraš svoje emocije, pokušaj samo da ih imenuješ.
„Tužna sam.“ „Umorna sam.“ „Plaši me ovo.“
Kad kažeš istinu, energija koja te držala u bežanju — popušta.

4. Spusti se u telo.
Beg se dešava u glavi. Povratak u telo leči.
Prošetaj, protegni ramena, popi vodu.
Telo je tvoje sidro u stvarnost, uvek dostupno, uvek iskreno.

5. Uvedi red koji te podržava.
Napravi jednostavan i svoj ritam dana. Spavaj, jedi i odmaraj se otprilike u isto vreme. Struktura leči haos — i um i dušu.

6. Dozvoli sebi da ne znaš.
Beg često nastaje iz potrebe da kontrolišeš.
Probaj da kažeš: „Ne znam još, i to je u redu.“
To je najmirniji oblik poverenja u život.

7. Uključi dušu u ono što već radiš.
Ne moraš menjati posao, grad, ni partnera da bi bila bliže sebi.
Radi ono što već radiš, ali sa više svesnosti.
To je kraj bega — i početak prisustva.

Mir ne pronalazimo kad pobegnemo iz stvarnosti.
Mir nastaje kad prestanemo da bežimo od nje.